Čitam jutros vest da je Zlatko Dalić na putu da postane selektor Katara. I kao što to obično biva, pogledam malo u komentare da napravim dijagnozu celog procesa. „Ajde, valjda će ga uzeti“, „samo da ga ne gledam više“ i „nije mogla bolje da mi počne radna nedelja“ se smenjuju u Vox populiju u raznim varijantama jedna za drugom. Niko, ali doslovno, niko, u sportu na ovim prostorima nije otišao a da nije na kolenima završio u blatu. Čak i ovi što su igrali finale Svetskog prvenstva u fudbalu. Majko moja…ajde možda se i provukao neko, ali na njega se gleda sa prezirom. Džaba sve medalje, sva finala, sve se zaboravlja. Rezultat, danas, juče je daleko, sutra je već kasno.
Naravno, situacija sa Dalićem nije uporediva sa bilo čim vezano za žensku reprezentaciju Srbije i njene godine sa Urošem Bregarom na klupi. U ženskom rukometu Srbije, poslednji olimpijski ciklus do Pariza bio je za zaboraviti, a i početak novog sluti isti scenario. Prošli je trebalo da postavi neke osnove za ovaj do Los Anđelesa. „Mrtvi i ranjeni“ se po pravilu broje na kraju bitke, a bitka u Debrecinu još uvek traje, ma koliko su nam glave u kolenima, vremena je sve manje, a moral opada kako protivnicu nadiru.
Svega fali. Pobedničkog mentaliteta koga smo nazirali samo u tragovima prethodnih 10 godina. X faktora, da nas neko iznenadi. Da bi ga neko ohrabrio da nas iznenadi prvo taj mora da bude hrabar. Taktičke finese, koncentracija u važnim momentima, tehničke stupidarije, trčanje i trčanje kao osnov, ideja da Srbiji ne treba srednji bek, da devojčica od 18 godina ne može da ostane na golu čak i kada dobro uđe u utakmicu sa praktično 50% odbrana!?
Istina, promešao je Bregar karte za razliku od meča sa Crnom Gorom, preraspodelio minutažu drugačije, bilo je dobrih momenata i u tim kratkim rolama. Nedovoljno opet, individualni kvaliteti Jeržabkove i Male kada je to bilo najpotrebnije i golmanke koja je očigledno rešila da obeleži turnir, doneli su Čehinjama bodove, a ima tu i po neka sudijska greška, kao u pretposlednjem napadu.
Ostaje teorija sa Rumunkama i pobedom od šest golova, ali da se ne zavaravamo, gol-dva-tri, ovo je srpska realnost.
Selektor se, međutim, gubi već godinama u želji da napravi rezultat zanemarujući činjenicu da i iza njega trava treba da raste, a sunce da sija u srpskom rukometu. Reprezentacija mora da bude forte određenim devojkama u njihovim karijerama, da im pomogne da se afirmišu i pronađu bolje sredine gde će nastaviti sa razvojem. To da nam je liga ovakva kakva jeste, znamo poslednjih 20 godina i nije nam trebala Bog zna kakva ekspertiza sa strane da to dešifrujemo. Ako treba da ogolimo stvari do kraja, da im pomogne da pobegnu iz ovakve lige u nešto ozbiljnije.
Šta napraviti u postojećim uslovima, to je umetnost selekcije.
Selektirati i stati iza njih. Iz ove se kože ne može, ali sve ima svoj početak i kraj.
Kada počnemo, onda ćemo znati i kada ćemo stići.
