34
Ženska reprezentacija Srbije po vođstvom norveškog trenera Benta Dala i pojačana iskusnim reprezentativkama poput Andree Lekić, Dragane Cvijić, Katarine Krpež Šlezak i Katarine Tomašević, odmeriće snage u baražu za Svetsko prvenstvo 2025 sa reprezentacijom Slovenije 9. i 13. aprila. U razgovoru za magazin 40×20, Dal je govorio o potencijalu reprezentacije Srbije, ali i svojoj trenerskoj filozofiji.
Slovenke su napravile istorijski rezultat plasmanom na Olimpijske igre u Parizu, nakon čega je usledilo podmlađivanje, ali su i na EHF EURO 2024 pod vođstvom Dragana Adžića uspele da odigraju odličan turnir i izbore plasman u glavnu fazu – TOP 12.
- Dragan Adžić je veliki trener. Napravio je velike stvari tokom svoje karijere. On je verovatno najbolji i najvažniji igrač Slovenije u ovom trenutku. Kreirao je dobru atmosferu, izgledaju kao da igraju sa velikim osmehom, uživaju i bore se uvek. I pored toga što su sproveli podmlađivanje, i dalje veruju u sebe, nastavile su dobro da rade, vidite neke devojke koje su napredovale, dobile nova zaduženja. Pogledajte Stanko, sada je lider ekipe i na to je odgovorila na najbolji mogući način.
Kako ste videli Srbiju dok ste igrali protiv nje radeći u Češkoj i Rumuniji?
- Znam istoriju, da mnogo igračica nije htelo da igra, bilo je dosta buke oko toga i stvari koje su van terena. To nije bilo dobro za tim. To sam znao i video kao deo globalne rukometne javnosti. Srbija je igrala sporo, a ako gledate u modernom rukometu, morate da imate kvalitet, morate da budete fizički spremni i da imate svest kako želite da igrate. Imale su dobar sistem i sa Bregarom, nije problem u sistemu. Naš posao je da kreiramo dobru atmosferu i proces rada u koji će verovati. Mlađe igračice moraju takođe da preuzmu odgovornost. One ne smeju da se sakriju, neće samo povratak Lekić, Krpež i Cvijić odvesti Srbiju na vrh sveta, i one moraju da pruže najbolje od sebe. Motivisano u odbrani i zajedno sa iskusnim igračicama, samo tako ćemo imati šansu. Imamo dobru priliku da namučimo Sloveniju i izborimo plasman na veliko takmičenje.
Vašim dolaskom u reprezentaciju su se vratile Andrea Lekić, Dragana Cvijić, Katarina Krpež Šlezak i Katarina Tomašević. Šta ste rekli Andrei i šta je ona vama rekla? Znate se od ranije, znate i Draganu, Katarinu. Šta tražite od njih?
- Ništa posebno, da daju sve što mogu, ali ne da preuzmu kompletnu odgovornost. One treba da donesu svoje iskustvo, da igraju pod pritiskom kao što to rade u svojim klubovima. Kada igraš u Ferencvarošu, uvek igraš pod pritiskom, Krpež je takođe veoma iskusna. Samo neka donesu taj mentalitet. Kada sam pričao sa Andreom, rekao sam da bi voleo da se spremimo za ove dve utakmice, jer znam da na duže staze je teško pričati o njihovom angažmanu. Drago mi je da mogu da učestvujem u poslednjim trenucima njihovih karijera. Voleo bih da zajedno donesemo nešto ženskom rukometu. Kao trener gledam stvari na duže staze, zanima me projekat, da nešto raste, da napravimo nešto ekstra i za igračice u domaćoj ligi i obezbedimo neku bolju budućnost. O dve stvari bi trebalo da razmišljamo. Naravno, prvo je plasman i pobede nad Slovenijom, ali isto tako i kako će ovde rukomet izgledati u narednih pet-sedam godina? Potrebno je puno vremena da se vratite na visok nivo. Danskoj je bilo potrebno više od osam godina da se vrati u borbu za medalje. Razgovarao sam tada sa predsednikom danske Federacije, sada pokojnim, koji mi je rekao da ne mogu da pretpostavim koliko su se borili da izađu iz senke. Danska nije bila uvek tu, bili su u problemu, krizi, takođe se to dešava drugim zemljama. Norveška ima stabilnost, ali ima program za to. Ima razvojni program za devojke od 15 do 25 godina. Daju sebi period od 10 godina da dovedu igračice na vrhunski nivo. Zato su uvek na vrhu piramide, znaju kako to da urade. Nema promene trenera i filozofije svake dve godine, to nije dobro za budućnost. Nadam se da možemo uraditi nešto po tom pitanju. Uvek sam bio fasciniran, ne samo Srbijom, već balkanskim stilom rukometa. Urađeno je ovde mnogo dobrih stvari za rukomet. Srbija je izuzetna sportska nacija. Taj pobednički mentalitet treba usaditi i u rukomet, jer potencijal sigurno postoji.
Spomenuli ste Norvešku. Kako je moguće u zemlji takvih šampiona, olimpijskih šampionki, par meseci posle osvajanja zlata u Parizu, da Vajpers nestane, da Kolstad ne može da izdrži finansijski bitku na tržištu. U zemlji takvih rukometnih uspeha koja je najbogatija u Evropi…
- Sve je bazirano na sponzorstvu, ni jedan klub ne dobija novac od Vlade ili grada. To je jedna velika razlika između Skandinavije i istočne Evrope, gde u Rumuniji 95% budžeta dolazi od države i grada. U Norveškoj se moraš boriti za taj novac. Svi smo šokirani, niko to ne podržava, ali morate novac dobijate iz privatnog sektora. Posle pandemije, posle rata u Ukrajini, to je sve poremetilo i finansiranje sporta. Kompanije koje žele da ulože u sport smanjile su svoje budžete zato se takve stvari dešavaju. U TOP ligi u Norveškoj, ne znam ni jedan klub koji ima full-time igračice sada. Svi rade i igraju. Storhamar ima dobre plate, ali nisu ni blizu onih koje imate na dnu lige u Rumuniji. Možda obrnuti pitanje, kako Norveška pravi tako dobre rezultate sa takvim finansiranjem klubova? Sistem je odgovor. Podrška od olimpijskog komiteta i Federacije za reprezentativce, to vas čini profesionalcem. Počinje se rano, u Norveškoj se ne priča o novcu jer ne postoji. Svi moraju da plate. U drugoj ligi igrači moraju da plate da igraju, ne dobijaju da bi ga igrale. Mora da postoji pasija i ljubav prema onome što se radi. Treniraju puno, ujutru pre odlaska na posao, posle posla uveče, to je životni stil. Zato mi je čudno, na primer, Rumunija, gde imaš sve, ali ne dobijaš ništa. Čudno je, ne shvatam. Ima dosta i do kulturnog obrasca, kako želite da organizujete život i način na koji igrate rukomet. Takođe, kako gledate na ženski sport.
Koje su još prednosti Skandinavije?
- Svakako mnogo više fizičke pripreme, a imate mnogo zemalja koje se ne bave fizičkom pripremom. Isto je tako bilo u Češkoj, neke reprezentativke nisu nikada bile u fitnesu pre nego sam ja došao? One se plaše da uđu u teretanu. Rekao sam im, kako mislite da igrate protiv Norveške ili Danske? Nisam trener u Srbiji koji bi trebalo da donese norvešku filozofiju, ali da napravimo miks, da iskoristimo iskustvo koje imam, ali i da adaptiram sebe na neke stvari i vašu filozofiju, ljudsku i sportsku. Ne želim sve da okrenem naopačke jer je to nemoguće. Srbija može biti ponosna na neke stvari, mentalitet i veštinu, ali morate da znate da morate da uradite nešto ekstra da bi se vratile na vrhunski nivo. Zato sam rekao da su ove utakmice samo deo, ali srpski rukomet sa mnom ili bez mene mora da napravi plan da vrati svoje mesto gde je bilo.
Veličković, Jovović, neke mlade igračice, kako ih vidite? Gledali ste i juniorke, koliko daleko realno možemo?
- Potencijal postoji. Nisam bio iznenađen, ali pozitivno razmišljam o onome što sam video pre nego sam odradio seniorsku EHF nedelju. Ima dobro tehničkih obučenih igrača. Pozitivan sam o budućnosti, ali ne zavisi od selektora, nego od svih, mora da se ide u pravo smeru, treneri, klubovi, Federacija, da razumeju gde nam je problem i kako se rešava. Ako znamo šta su nam ciljevi i zadaci, možemo nešto da napravimo. Ako se to ne razume, nastaviće se tavorenje. Imate dosta ljudi koji vole da rade. I želim da istaknem ono što me začuđuje i ne mogu da razumem. Srbija ima toliko kvalitetnih trenera fizičke pripreme u TOP klubovima po Evropi, ljudi koji imaju znanje i reputaciju. Zašto klubovi ne koriste to kao prednost? Zašto ne rade svake nedelje sa dobrim trenerima? To mi je stvarno čudno. Kada sam radio u Šiofoku, radio sam sa Slobom Aćimovim, veoma dobar, visoki standardi, poznavanje rukometa koje implementira u rad. Isto tako sa Aleksandrom Tunguzom sam radio odlično u Rumuniji. Tu su Marija Lojanica, Total Movement, svuda su vaši treneri. Kada sam bio u Češkoj, govorio sam im da je najbitnije šta radite u periodu između dva okupljanja. Možemo vam dati informacije kao stručni štab, pratiti, ali suštinski rad je van nacionalnog tima. Ako to ne shvatimo ozbiljno, kakve igračice želimo u budućnosti, bićemo uvek iza. Norvežani imaju projekat, trenere koji prate određene igrače, pozicije, rukomet je dinamičan, menja se, ekstremno je fizički zahtevan, morate puno da trčite, u oba pravca, nema izmena, puno duela. To treba da bude na stolu. Šta je potrebno da biste napravili jednog reprezentativca? Vreme je da se ta vrata otvore, da se prihvati trenutna situacija. Ako to ne uradite, ako mislite da ste bolji nego što jeste, sigurno je da nećete napredovati. Potrebno je da kvalitetni treneri rade sa mlađim kategorijama. Pričao sam to dok sam radio u Rumuniji, zašto ne date pravac, direktivu, zašto rad nije organizovan po vertikali? Drugačije nećete stvoriti kvalitetnog igrača. Možda napravite rezultat na kadetskom prvenstvu, ali OK, koliko će iz te generacije igrati u senioprskoj reprezentaciji? To je norveška strategija, rođen sam s tim. Uvek se radi na projektu, ne razmišlja se sekunde pobediti u mlađim kategorijama i osvajati medalje. Umesto toga menjaju se igrači u mlađim kategorijama, na svakom takmičenju druga deca, bitno je da steknu iskustvo, da treniraju, da se upoznaju sa sistemom, da proputuju malo, ali sve staje u cilj da se stvori seniorski reprezentativac. Ako ste dobar igrač, možete biti profesionalac u inostranstvu i onda možete biti dobar za reprezentaciju. Velika je razlika od juniora do seniora. Time se treba baviti, to je izazov i za mene. Ako nastavimo da radimo i posle aprila, radiću jako jer me takav rad zanima, da nešto gradimo zajedno. Nije do mene kao trenera, znam šta se očekuje od mene, ali su mi potrebni ljudi okolo da razumeju šta je potrebno. Moramo da imamo motivaciju da napravimo to. Imate puno znanja, fizička priprema, medicina, razumevanje igre, vi ste na visokom nivou kao sportska nacija i imate rukometnu tradiciju. Ako sve iskoristimo u pravom smeru možemo videti benefite – jasan je Dal.
PROČITAJTE NOVI BROJ MAGAZINA 40X20
