Vršilac dužnosti selektora reprezentacije Srbije, Dalibor Čutura, pričao je za Magazin Zajednice trenera RUkometnog saveza Srbije 40×20, o svom debiju na klupi nacionalnog tima, ali i o različitim temama vezanim za budućnost srpskog rukometa…
„Orlovi“ su u prethodnoj EHF nedelji uspeli da savladaju Španiju u Kraljevu, a X faktor bio je desni bek Tuluza, Uroš Mitrović sa par vezanih golova u završnici meča, kojim je poražen tim Đordija Ribere…
- Tako se ispostavilo da je to bio faktor iznenađenja. To mu je bio najveći problem prve utakmice, jer su ti momci bili nepoznanica za njega. Koliko god smatram Uroša Mitrovića za kvalitetnog igrača, nije mogao da ga vidi nigde pošto nema minutažu i ne igra previše u klubu. Nije baš da sam ga čuvao do 50. minuta, ali u tom momentu sam osetio da je potrebna neka izmena. Kukić je bio umoran, stala je igra, falio nam je šut spolja u tim trenucima. Odlučio sam se za njih dvojicu i baš mi je drago da su izneli to kako treba s obzirom da se lomila utakmica i da im nije zadrhtala ruka. Drago mi je zbog njih dvojice naročito.
Igrom slučaja mlađi momci, usled otkaza iskusnijih igrača, dobili su šansu u toj januarskoj akciji, iskoristili su je i dobili šansu da postanu standardni reprezentativci. Karijera je čudo, nikada ne znate kada će vam se neka vrata otvoriti. Kada se i završi ovaj oročeni selektorski mandat do juna, po startu ovih mladih igrača u seniorskoj reprezentaciji, može se meriti jedno kvalitetno vreme paralelno sa rezultatom…
- Slažem se, uz dvojicu bekova, Šijana i Mitrovića, dodajemo i Dodića, što bi se reklo „januarsko dete“. Pogotovo što se tiče Mitrovića, takav profil igrača nismo imali odavno. Jedino što mu fali to su utakmice i rutina, ali da poseduje kvalitet, to je neosporno. Radio sam malo više od dve nedelje s njim, veliki je potencijal i uz ostale mlade momke, morala bi se bazirati budućnost na njima.
Imate reprezentativno iskustvo, billi deo generacije koja je donela poslednju medalju. Uvek ostaje pitanje, da li može i koliko bolje? Pobeda nad Španijom, druga u godinu dana, a pre nje pobede nad Francuskom, Slovenijom, Norveškom, sve u kvalifikacijama u prethodnih par godina, nisu rezultirale plasmanom u TOP 10 ni na jednom velikom takmičenju. Srpska reprezentacija je po tome svetski fenomen…
- To je dobro pitanje. Isto tako u tih 10 godina možda ni jedan selektor nije dobio adekvatan kontinuitet kao što su u tim reprezentacijama koje smo pobeđivali s vremena na vreme. Svaki trener, koji god da je došao, pa i ja što sam bio s njima par dana, pokušao sam nešto svoje, da uspostavim neki sistem za koji sam smatrao da bi bio povoljan. Davne su priče da ne igramo na gostovanjima, da nam ne odgovara turnirski sistem. To su budalaštine i gluposti, momci igraju vrhunski rukomet u ozbiljnim klubovima. Mora neko da dobije podršku na određeni, zacrtani period. Sada ćemo imati tri trenera za manje od godinu dana. To nije rešenje. Nekome se mora ukazati čvrsto poverenje da uspostavi taj neki sistem. Kvalitet ne manjka.
Spominje se potencijal srpske reprezentacije koji je baziran na uspesima generacije 2002 koja je donela medalju, dva puta bila u polufinalu. I generacija 2004 koju ste preuzeli prošle godine je kvalitetna, u 2006. imamo bisere poput Ognjena Cenića i Đorđa Draška. Gde smo u projekciji rezultata u godinama ispred nas? Da li bi bilo iznenađenje ili ne da nastupamo na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu za tri godine? Gde je naše mesto? Proleće je 2025, a mi smo u dvomeču bili uspešniji od bronzane reprezentacije iz Pariza, Španije. Gde je naše mesto?
- Radim sa mlađim kategorijama, tu sam sa juniorima, pratim i kadete. Imamo ozbiljne potencijale u dosta momaka, ali opet se vraćam na kontinuitet. Ne smemo više da nam se selektori menjaju kao na traci. To nema nikakvog smisla. Prvenstveno to bi trebao da bude neki selektor A tima koji će napraviti sistem kompletne reprezentacije od prve selekcije pionira do prvog tima. Svi da radimo zajedno u tom sistemu. Organizacija kadetskog EP je bitna stvar, sa dolaskom Rastka Stojkovića u RSS neke stvari smo krenuli da radimo. Pričati o Los Anđelesu, teško je reći. Imamo potencijala, momci su odlični što se tiče ponašanja i odnosa prema dresu. I generacija 2004 u Poljskoj ima poslednji turnir i mogu napraviti dobar rezultat. Odradili smo fenomenalan posao na pripremama u Vrnjačkoj banji. Pričati o medaljama je iluzorno ako znamo koji su nam rezultati u prošlosti, ali da možemo protiv svakoga da igramo, možemo.
Da li se više može govoriti o pojedinostima i specifičnostima neke nacionalne rukometne škole? Da li i po čemu se mladi srpski rukometaši i selekcije razlikuju u odnosu na okruženje?
- Možda je kod nas najveći problem odliv dece. Polazim od sebe, praktično sam se školovao u inostranstvu, sa 20 bio u Vespremu, otišao mlad u Španiju. Kod nas mladi igrači brzo odlaze, sada je teško pričati o nacionalnoj školi jer je ogroman odliv. Dodić, Cenić, čujem i da Draško mali ima neke velike ponude, svi negde odlaze i prirodno je da su pod uticajem raznih škola. Razlika između škola, španske, francuske, sigurno da ima, različiti su stilovi. Kod Španaca je stil da izvuku grešku kod protivnika. Nema previše faulova, igra se „šmekerski“, dok je kod Francuza dominantna brzina i snaga. Ako smo u nečemu različiti u odnosu na druge, to je mentalitet i karakter. Na tome treba da se bazira ta naša škola. Strani treneri su uvek voleli da imaju jednog-dva Balkanca, baš zbog tog karaktera koji imamo…
Pitanje je sigurno i kulta reprezentacije i pobedničkog mentaliteta. Kod košarkaša i osrednji igrači igraju iznad maksimuma u dresu nacionalnog tima, a u rukometu performans je često ispod onog koga viđamo u dresovima klubova…
- Kada nema rezultata onda se sve osporava. Nemamo kontinutet, zato i kada pobedimo, ljudi govore da je nešto slučajnost. U košarci je postavljen sistem tako da i onaj iz kadeta kada uđe u prvu ekipu zna kako bi igrao. Tu niko nije izmislio toplu vodu. U Španiji od pionira je uključen Đordi Ribera. On je savetnik svih trenera svih selekcija. Kod nas toga još uvek nema, svako radi na neki svoj način bez nekog konkretnog sistema. Fizičke predispozicije, hvala Bogu imamo, karakterno smo apsolutno potencijal, svi moramo zajedno da radimo u istom pravcu da bi se ostvario taj Los Anđeles…
Rukomet sa menja sa godinama, bekovi bivaju sve niži, to je pokazalo i proteklo Svetsko prvenstvo.
- Tako je, pre 20, 30 godina sa 185cm nisi mogao da igraš na beku, bio si odstranjen u selekciji. Sada je to moda, pogledajte Magdeburg, tamo su svi te visine u bekovskoj liniji. Trči se puno, fizički je napornije, postiže se više golova. Mi, na primer, imamo Uroša Mitrovića, koj ima visinu, ali može i da trči, brzina, eksplozivnost. Dobar je i odbrambeni igrač, može u oba pravca dobro da se iskoristi, takvog igrača nismo imali odavno. Marko Milosavljević, takođe, mlad igrač, ima 200cm, dobre karakteristike, brz igrač, dobar šut, dobar u odbrani. Na sredini imamo iskusnog Lazara Kukića. Simo Šijan je tip igrača koji može da se iskoristi. Gurali su ga na levog beka, vidim ga više kao srednjeg, ali mora još da se radi, jer je navikao da završava akcije i bude gol igrač. Kod nas je dobio ulogu organizatora i iskoristio je maksimalno. Miloš Kos je imao veliki problem, sve što se izdešavalo u Zagrebu je veliki udarac za psihu. Nije pružio maksimum, može mnogo bolje, ali dugo nije igrao, fali mu utakmica. Psihički se stabilizovao, to je najbitnije. Bio je jako motivisan tokom EHF nedelje i korektno je odigrao, iako može mnogo bolje – rekao je, između ostalog, Ćutura.
KOMPLETAN INTERVJU PROČITAJTE NA SAJTU ZT RSS
