Kao klinac je maštao da jednog dana obuče dres nacionalnog tima i osvaja medalje, pokazao je veliki talenat, probijao se među najbolje, mlad je otišao u inostranstvo i gradio put ka uspehu korak po korak. Godinama je osvajao teren i pokazao se u najboljem svetlu. Sve je išlo svojim tokom. A onda, baš kada je trebao još više da zablista – naišao je na zid.
Baš takav put je prošao dvadesetšestogodišnji hrvatski rukometaš Halil Jaganjac. Iako je na terenu nizao uspehe, on je postao i njegov poligon za povrede, od potresa mozga, slomljene čeoni kosti, povrede ramena koja mu je ugrozila karijeru, pa do preloma jagodične kosti. Sve je to on prošao, a sada se polako vraća tamo gde mu je i mesto, spreman da ponovo pokaže šta može. Od njega se može naučiti da se trud, rad, neodustajanje, velika borba i još jača želja isplate.
Za mnoge zainteresovanost prema sportu počinje u detinjstvu kao igra, inspirisana velikim imenima i nezaboravnim utakmicama koje ostavljaju trag. Nekima taj san ostane samo uspomena, dok drugi to isto dožive. Tako je i Halil, kao dete, pratio rukometne utakmice, diveći se šampionima, ne sluteći da će jednog dana i sam krenuti tim putem.
- Upisao sam se na rukomet sa željom da osvajam medalje. Odrastao sam gledajući generaciju Balića, Metličića, Duvnjak je tad još bio najmlađi igrač ekipe. Tad su bili stalno u finalima, polufinalima i 2009. je Hrvatska organizovala Svetsko prvenstvo, a mi klinci smo to pratili, u školu su videli da ima interesovanja i organizovali su škole rukometa. Ja sam otišao na nekoliko treninga i svidelo mi se. Imao sam tad sedam godina i nastavio sam, nisam znao na početku da ću se time baviti, ali je postalo nešto ozbiljnije.
Sa 17 godina je otišao u Pariz da igra za Paris Sen Žermen gde je proveo jednu sezonu, potom je prešao u makednoski Metalurg, zatim u Nexe iz Nešica, a trenutno brani boje nemačkog Rajn Nekar Levena.
- Mlad sam otišao iz Hrvatske, kod nas je stvar u tome da ima samo dva kluba koja su na najvećem nivou, a to su Zagreb i Nexe. U to vreme kad sam ja imao 17 godina nije bilo nekog prostora za napredak u Hrvatskoj, a ta prilika da odem u Pariz u tom momentu mi je bila vrlo primamljiva, najviše zbog toga što sam u glavi imao da ako mi se desi neka povreda ili prestanem igrati grizao bih se ceo život što nisam probao i otišao ako sam imao priliku. Nije mi bilo lako otići od kuće i sve ostaviti, ali me to izgradilo kao profesionalca. Video sam koliko treba raditi i napredovati da bih došao na nivo tih igrača. Naučio sam puno od njih, bili su mi uzor, tamo je bio Nikola Karabatić, Hansen, sve najveće zvezde rukometa. Tamo sam bio jednu sezonu, ali mi je sigurno pomoglo da napredujem i da mi kasnije u karijeri bude lakše.
Jaganjac je 2022. godine proglašen za najboljeg strelca EHF Lige Evrope dok je bio u dresu Nexe-a i vodio je tim do Final4-a u Lisabonu. Pokazao je veliki talenat i da se od njega može puno očekivati na terenu, ali u utakmici protiv Erlangena u decembru 2022. hrvatski rukometaš je zadobio tešku povredu ramena zbog koje je morao na operaciju. Tu nije bio kraj njegovim mukama, taman se krenuo oporavljati i u julu 2023. se vratio na teren, ali mu je posle toga pukla jagodična kost, mučio se sa bolovima u ramenu sve do januara 2024. kada je morao na još jednu operaciju. Baš kada je bio u usponu dogodile su mu se strašne stvari koje su ga odvojile od terena na duže vreme. Njegova karijera se dovodila u pitanje i nije bilo jasno da li će moći da nastavi.
- Bacio sam se na loptu, ta situacija je česta u rukometu, pre toga sam se bacio 500 puta, pa se ništa nije desilo. Ovog puta ruka mi je bila ispružena i njihov igrač se bacio na loptu isto kao ja, nikakva zla namera tu nije postojala. Celim svojim telom je pao na moju ruku, meni je rame iskočilo, popucali su mi svi ligamenti i tetive. Dakle, sve mi je u tom trenutku otišlo. Bilo je jasno da je potrebna operacija, bila je teška. Dobio sam te vezove, povezice u ramenu. Doktor je rekao i kad se oporavim da će to rame verovatno biti kruće i da će teže funkcionisati nego ranije, ali da ću radom i rehabilitacijom to popraviti. Odmah posle prve rehabilitacije vratio sam se igrati, to je bilo kratko, osećao sam strašnu bol i probleme sa tim ramenom. Otišao sam ponovo na preglede gde su mi rekli da ima tu još stvari koje su za operaciju i da zbog toga osećam bolove. Bilo mi je jasno da će biti potrebno napraviti još jedan operativni zahvat. Ja sam mogao i dalje trenirati i igrati odbranu u celom tom procesu dok sam se savetovao da li ipak treba druga operacija ili ne, na treningu sam dobio udarac laktom u glavu i pukla mi je jagodična kost i to je u celoj priči najmanji problem, to se operiše i za dva meseca bih već bio spreman za rukomet, ali nažalost morao sam ići i na tu drugu operaciju ramena. To je bilo u prvom mesecu prošle godine i taj proces oporavka i rehabilitacije je trajao do samog kraja godine. Na leto me to i dalje puno bolelo i mislio sam i bio spreman reći da mi je to kraj karijere i da ću morati prestati.
Nije mu bilo lako tokom oporavka, dani su mu bili ispunjeni bolom, uz njega su bili supruga i porodica koji su mu dali vetar u leđa. Karijera mu je visila o koncu, a za svakog mladog sportistu to je veliki udarac.
- Kao i svakom profesionalnom sportisti bilo je teško, ali ja sam uvek pokušavao ostati pozitivan, hvala Bogu uz sebe imam suprugu i porodicu koji su mi bili velika podrška. Nije bilo jednostavno, uvek sam išao na to da može biti gore, živ sam, zdrav sam. Ima ljudi koji nemaju ni to što ja imam i treba biti zahvalan i iz te situacije sam pokušavao da izvučem maksimalno. Rekao sam da ću na kraju dana biti smiren i spokojan čak i da dođe do toga da moram da završim karijeru, ali ako u tom trenutku budem znao da sam napravio apsolutno sve moguće da se oporavim.
Njegova mentalna snaga i pozitivne misli su pobedile. Sudbina ipak nije htela da tu bude kraj karijere mladog Halila i posle duge pauze vratio se tamo gde pripada.
- Borio sam se, nisam odustajao, ali sam rekao ako dođem pred zid, ako bude jasno da samo štetim svom zdravlju i da ne mogu opet da igram jednostavno ću morati završiti. Hvala Bogu to se nije desilo, ali čovek mora biti spreman na sve, ja sam radio i rehabilitacije, svakodnevna borba koja traje i dalje i moraću raditi, nekad ću imati bolje dane nekad gore, ali na ramenu ću morati raditi do kraja karijere da bi moglo funkcionosati, ali sam presrećan što mogu da igram rukomet, jer to je bilo ogromno pitanje. Krajem godine sam se vratio i odmah na prvoj utakmici postigao dva gola i video da i dalje mogu igrati. Tu mi je pao kamen sa srca.
Hrvatski levi bek je produžio ugovor sa Rajn Nekar Levenom do 2027. godine i njegovo vreme sigurno tek dolazi.
- Sad sam se vratio sa ekipom u puni trenažni proces i puno opterćenje, odigrao sam već utakmicu u Bundesligi. Došlo je i produženje ugovora gde su u klubu pokazali da veruju u mene i da sam svojim trudom i profesionalnošću to zaslužio i na tome im hvala. Nadam se da će rame ostati ovako i ako ostane ja sam presrećan.
Za svoj klub je imao samo reči hvale.
- Ne bih ja ovde ostajao da mi nije lepo i da mi nije ugodno. Stvarno je vrhunska institucija i organizacija, primer kako jedan klub treba da izgleda. Ja sam ponosan i čast mi je što mogu biti deo ovakve sportske institucije. Imamo odličnu infrastrukturu i sve što mi je potrebno da se razvijam kao sportista, svi se trude da se svi igrači osećaju ugodno. Trener je došao u klub kad i ja, dobar čovek i ima poverenja u mene, na tome mu stvarno hvala, veliki profesionalac i radnik. Kod njega je najbitniji red i da se radi. Što se tiče uprave, to su ljudi koji su dugo već u rukometu. Kvalitet ovog života mislim da je i najbolji u Evropi. Sestra mi živi blizu, sa njom se mogu često videti.
Iako je san svakog sportiste da predstavlja svoju zemlju na velikim takmičenjima Jaganjac je bio pomiren sa činjenicom da neće moći da pomogne reprezentaciji na Svetskom prvenstvu. Jaganjac je deo reprezentacije od 17. godine.
- Znao sam ja da neću biti tamo, bio sam na širem spisku dok još nisam mogao ni igrati, jako sam zahvalan na tome, to je lepo videti. Selektor me zvao nekoliko puta, pitao kako mi je, kako napreduje oporavak, ali je bilo jasno da treba vremena da dođem u formu za reprezentaciju. Kao i svakom sportisti bude ti krivo naravno što nisi deo tako velikog takmičenja, ali Hrvatska ima toliko dobrih igrača na svakoj poziciji da nedostatak jednog se praktično i ne primeti. Ja sam se bio pomirio sa tim da neću igrati, ali sam verovao da možemo nešto napraviti. Igrali smo kod kuće, a Hrvatska kad igra pred svojim navijačima igra puno bolje nego u bilo kojoj Areni. Znao sam da ćemo odraditi super turnir, samo je bilo pitanje neke sreće. Krenulo je loše, kapeta Duvnjak se povredio. Mlađi igrači su se nametnuli kao velika klasa velikog kvaliteta i ti neki igrači koji nisu bili u prvom planu su pokzali da Hrvatska ne treba da brine za budućnost rukometa. Baš sam ponosan, vratili smo još jednu medalju u Hrvatsku.
Halit je podelio i svoje mišljenje o Svetskom prvenstvu koje se igralo u januaru u Danskoj, Norveškoj i Hrvatskoj. Danska je četvrti put uzastopno došla do titule svetskog prvaka.
- Drago mi je što su i Brazil i Portugal prošli dalje, Portugal je pobedio i Nemačku i došao do četiri najbolje reprezentacije na svetu što je važno za rukomet da bude što popularniji i globalniji i jak u celom svetu. Šveđani su podbacili, ali svima se desi takav turnir. Danska je konstantna, oni su svetska velesila, na velikom su nivou i niko im po kvalitetu ne parira. Ono što rade dugi niz godina ne može se ni prići. Mi smo u finalu pokušali nešto, ali je bilo vidljivo da je kvalitet na njihovoj strani. Manje više meni je sve bilo očekivano na ovom turniru osim ispadanja Švedske. Da ste me pitali pre početka osim Portugala, verovatno bih sve ovo prognozirao, možda bih umesto Portugala stavio Švedsku ili Nemačku. Za Dance sam već znao da će biti u finalu.
