PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Samo će Srbija i Crna Gora predstavljati region na Svetskom prvenstvu 2025 za žene narednog novembra. Pre nego se stavi prst na čelo i krene da odmotava priča o ženskom sportu, pa i rukometu, na ovim prostorima, treba reći da je to i bilo za očekivati pre baraža odigranog prošle nedelje, uz svu neizvesnost koja nije izostala kada su u pitanju dueli Srpkinja i Slovenki. Ostaje realna mogućnost da na velikoj smotri vidimo Hrvatsku ili Sloveniju koje bi mogle da dobiju wild-card u ne tako jakoj konkurenciji potencijalnih kandidata.
Makedonke su napredovale, doduše malim koracima uprkos želji RFM-a da podigne ženski rukomet u zemlji gde muški ima zakucano mesto broj 1. I to je negde to, častan otpor većini evropskih selekcija drugog ešalona, ali ne više od toga. Hrvatska u padu nakon smene generacije koja je, iz ove, ali i tadašnje perspektive, napravila poslednje čudo u svetu rukometa osvojivši bronzu na EHF EURO 2020.
Par dana pre baraža razgovarao sam sa Bentom Dalom kada mi je Norvežanin rekao da je najbolji igrač Slovenije Dragan Adžić. To je jasno kao dan. RZS retko greši sa selektorima, kako muške, tako i ženske selekcije. Gotovo nikada. Adžić je napravio izvanredan uspeh plasmanom na Olimpijske igre sa Slovenkama. Ma šta izvanredan, neverovatan. Nešto o čemu nisu mogle ni da sanjaju. Nešto što ni srebrnoj generaciji Srpkinja, ni bronzanoj Hrvatske nije pošlo za rukom. Ali još više, kvalitet Adžića se pokazuje na početku novog ciklusa, sa podmlađenom ekipom i jednim superstarom Tjašom Stankom, Slovenke igraju kao sat, na svom maksimumu, vođene, uigrane, sistematizovane…
Prvi poziv nakon epiloga drame u Boru bio je od kolege koji ne prati redovno rukomet, sa pitanjem „posle koliko godina smo se plasirali na SP?“. Zbunio me u sekundi, ali sam se brzo povratio.
„Pa, nisu propustile ni jedno od… 2011. godine“
I stvarno, ništa epohalno nije napravljeno plasmanom Srbije na Svetsko prvenstvo, niti ćemo u novembru gledati ništa više od realnosti posle koga će se ređati komentari ovakvi ili onakvi kao na traci, ali ipak postoji nešto više od rezultata. Duh jedinstva, zajedništva, dobrih namera, odlične energije, dokaz da kad se male ruke slože sve se može, simbolični zaključak priče za najveće vedete koje smo imali u ovom veku, kraj kakav samo sport može da izrežira. Zbog toga su se Kaća, Andrea, Cvija i Krpica vratile, da prožive ono što su zaslužile, a što im je bilo uskraćeno iz ko zna kojih pobuda. Neke bitke su izgubljene zauvek i po ranama ne vredi kopati, one su nekako deo rukometnog folklora i nasleđa iz koga retko kada nešto naučimo, ali trebalo bi konačno, i da tako naučeni i svesni zabluda i grešaka pogledamo u budućnost.
Bor i sve proživljeno u gradu bakra mora da bude početak te neke budućnosti. Atmosfera perfektna, as it once was, južnoamerička. Hrabar potez RSS, a opet i logičan. Toliko godina se tu igra superligaški rukomet, pada, diže. Narod željan da izađe iz lokalne učmalosti i surovosti koju prati geopolitika, da se raduje sa reprezentacijom. Za tu budućnost preduslov nije da devojke igraju i u petoj deceniji za reprezentaciju, već da se uradi puno stvari koje će na kraju proizvesti neke nove Andree, Sanje i Katarine. Zato su dragocene poruke koje je Dal poslao u intervjuu. Postavljeni dugoročni ciljevi, prava selekcija i program stasavanja i sazrevanja reprezentativki koji ne traje dva velika takmičenja i ne zasniva se na tome da li smo pobedili jednu utakmicu više u kadetskoj konkurenciji. Entuzijazam!? Kakva reč, staromodna i odavno bez smisla, kao da je crkvenoslovenski u pitanju. Puno entuzijazma. U neograničenim količinama, a sujete što manje i zakopanih sekira što više.
Platforma za decu u rukometu. Karavani, TikTok trendovi, besplatne školice i video tutorijali za početnice i roditelje, angažovanje influensera i nosilaca nacionalnih priznanja, maskota koja će da prokrstari od Štrpca do Subotice, projekat sa učiteljima i nastavnicima fizičkog u školama, mišljenje trenera koji su u poslednjih 20 godina stvarali reprezentativke, lopte, lopte, lopte za svako dete, jedinstvena liga mlađih kategorija da ni jedna devojčica ne promakne, a svaka koja vredi ostane u rukometu u pubertetskim krizama uz malo vetra u leđa kroz medijsku animaciju, statistiku, pažnju javnosti, klub koji će igrati makar Ligu Evrope, da generiše pažnju malo duže od tri EHF nedelje godišnje i deset dana decembra…
I nova lica. Ženska košarka je sa Anom Joković i Marinom Maljković osvojila tri medalje i tri puta zaredom igrala na Olimpijskim igrama. Sve to sa 48 klubova u seniorskim takmičenjima (ženski rukomet ih ima 73). Nešto valja i prepisati. Ko je rukometna Ana Joković? Ko je ta koja ostaje, a menjaju se predsednici, Đilas, Danilović, Čović? U rukometnoj azbuci samo jedna. Prva. Andrea. Srpski rukomet pati od toga da od njega posle karijera u biznis beže oni koji najviše vrede, a oni koji objektivno imaju obrazovne nedostatke i finansijske poteškoće pokušavaju da nađu svoje mesto pod suncem, uglavnom bez adekvatne podrške i uslova da se unaprede, nesposobni da pomognu sebi, pa tako ni drugima. Često razlog bežanja nije lova, već zagađena atmosfera koja prati rukomet.
Zato je krajnje vreme da rukomet selektira i izbori se za svoje najbolje. To će biti znak da je RSS na pravom putu, kada najbolji budu radili ono što najbolje znaju. Andrea Lekić je potrebna srpskom rukometu i posle poslednjeg sudijskog zvižduka. Neko po kome se rukomet prepoznaje u Srbiji, brend, devojka koja je uvela više devojčica u rukomet nego bilo ko na ovim prostorima, jedna od najvećih zvezda u Evropi unazad 20 godina…ne postoji niko ko je ne zna, ni onaj koga ona ne poznaje, ne postoji takva figura, uz svo poštovanje novijim ili nešto starijim generacijama.
Neka kaže šta misli i kako misli, šta je videla, naučila, šta bi moglo da se primeni. Neka se stvori okvir u kome bi mogla da pruži najviše uz neke ljude koji bi joj pomogli na tom putu, a koji nose druge veštine i iskustvo potrebno da bi se izgradio jedan ozbiljan sportski funkcioner.
Ženski rukomet je na prekretnici.
Svi su mu potrebni.
