Odbrojavate li? Ostalo je još nekih 11 dana do starta. Prvi put u istoriji rukometa, Svetsko prvenstvo u jednom gradu, izniklom iz pustinje, kome je teško uhvatiti glavu i rep, jer raste neverovatnom brzinom, gradi se kao retko koji na planeti zemlji. Sve najbolje što rukomet ima, igraće u samo tri dvorane.
Jedna je Lusail, kažu, čudo neviđeno, kome su kapacitet reckali sa 17 na 15.000, kako bi bio dožviljaj gledanja mečeva bio najbolji mogući. Druga, hala katarske rukometne Federacije, prekrštena u Duhail, najviše sliči evropskim dvoranama, s tim što predstavlja i sve ono što sanjaju mnoge evropske federacije u svojim dugogodišnjim natezanjima sa politikom i političarima „Dom rukometa“.
U sklopu hale, hotel za reprezentativce, sve što treba, ne mora se napolje, u pustinju, s obzirom da prošlog jula, kada smo je posetili za vreme žreba, u radijusu od dva-tri kilometra, ništa drugo niste mogli da vidite od peska, ali i kamiona koji su se vozili tamo-amo.
Tako kažu, dođeš u Dohu posle par meseci, i ne možeš da se snađeš. Ne bi čudilo da su u ta dva tri „prazna“ kilometara oko Duhaila, sada smeštene neke nove zgrade.
Treća hala, Al Sad. Najveći sportski klub je pored stadiona rešio da napravi i halu. Da ima i zbog čega, stigla je potvrda pobedom nad Flensburgom i osvajanjem drugog mesta na Super Gloubu u septembru.
No, to nije važno…
Važno je da će svako ko se zatekne u Dohi moći da menja hale, bira šta će da gleda, a igraće se svakodnevno, počevši od 15. januara.
A bojazni da neće imati ko da gleda mečeve Svetskog prvenstva, više nema. Organizatori su svim federacijama učesnicama obezbedili besplatna mesta za novinare, ali i navijače. Medijska pažnja je zagarantovana, kao i podrška sa tribina. Teško da bi išlo drugačije i da bi evropske redakcije mogle da priušte svojim novinarima 15 dana u Zalivu.
Uostalom, kad je beg bio cicija?
Rukometaši su na potezu…
Sa 300 kilograma viška bagaža, prvi se otisnuše Bosanci i Hercegovci. Očigledno je sama činjenica da će biti tako dugo odsutni od kuće, delovala na igrače i stručni štab, pa ništa nisu hteli da prepuste slučaju. „Momci sa betona“ će imati najviše vremena da se priviknu na hodanju po pesku, temperature od 25 stepeni, ali i nauče kako da se nose sa pritiskom. On će svakako rasti kako se dani prvenstva budu približavali, jer se onda zemlji iz koje dolaze ne bi tepalo Apsurdistan. Najplodna „jugoslovenska“ zemlja u kojoj je rukomet, tragično, često ništa više od korova. Dugo godina je ekipa skupljena oko Terzića, Prceta i društva mogla da uči na primerima drugih, a sada, teorija mora da pomogne u dvonedeljnom praktičnom kursu. To da je ovo šansa karijere, koliko može da uplaši, mora još više da sokoli. Na sreću, imaju tu i selektora Markovića, čoveka, koji ih je dugo ubeđivao da su bolji od onoga što su mislili da jesu. Ubedio ih je, oni su ubedili javnost, a sada nema nazad. Za BIH u Kataru gotovo i da nema neuspeha. On bi se merio učinkom 0-5, nezalaganjem i lošom atmosferom, a to teško da ćemo gledati ove zime. Sa druge strane, plasman u osminu finala, bio bi vrhunski rezultat. Marka je nešto smislio, videćemo šta…
Najradosnija vest vezana za hrvatski rukomet je posle dužeg vremena ponovo – Ivano Balić. Podjednako neverovatno bi pre par godina zvučalo da će Ivano Balić završiti karijeru u jednom nemačkom rukometnom selu, kao i da će posle „neslavnog“ odlaska iz reprezentacije u jednoj nemuštoj situaciji, kakvu je beskompromisni stručni štab, prvo sa Červarom, a onda sa Golužom, redovno priređivao svojim velikanima, isti taj Mocart – zasvirati u orkestru HRS-a.
Posle debakla na ženskom EURO 2014, nedostajalo je dobrih vesti iz hrvatskog rukometa. Jedna je stigla, čeka se ona iz Dohe. Bronze su bronze, ali do njih je nezajažljivoj javnosti stalo kao do lanjskoj snega. Istina je jedna, to da ova Hrvatska više nema gotovo ništa zajedničko sa „onom“, koja je dugi niz godina bila najjača na papiru, a bila uvek tu negde oko zlata. Smena generacije je završena, ostali su samo simboli, u liku Igora Vorija, npr. Goluža je, doduše sporije nego što je trebalo, shvatio da svetu mora ponuditi neke nove glumce, po cenu da završi sa štitom ili na njemu. To je, pre svih, Igor Karačić. Ako se dva karaktera Mostarca i Metkovčanina, napokon, nađu na istom putu, to bi „Kaubojima“ moglo da napuni šaržere. Ovo bi moglo biti i prvenstvo Ivana Sliškovića, a šteta je što nema Luke Cindrića. Svi ostali su već odavno u beležnicama Oneste, Kadenasa, Gudmundsona, itd. Iznad svega, ova Hrvatska traži svoj identitet, mora da ponudi nešto novo i mora da ostane u borbi za medalje. Ako ćemo teoretisati, prvo mesto u grupi, četvrtfinale sa Švedskom, starom mušterijom…
I dok mnogi idu izokola, makedonske ambicije u završnici olimpijskog ciklusa se znaju. Četvrtfinale – cilj, ambiciozan, jasno postavljen, dostižan, vrhunski rezultat. Od vremena kada je utemeljen, samopouzdanje je mogla da naruši čitava saga sa Metalurgom u poslednja dva meseca. To što su reprezentativci na par nedelja izgubili fokus zbog egzistencionalnih problema u svom klubu, moglo bi da se obije o glavu da je reč o klinčadiji, a ne o momcima, kojima je jasno da su na vrhuncu svojih karijera. Na to ne mora da ih podseća Ivica Obrvan, jedan od trenera koji ne beži od odgovornosti. Iskustvo sa EURO 2014, sve trzavice i problemi za vreme prvenstva, pomogli su mu da, kompjuterskim rečnikom rečeno, ukloni bagove i re-instalira svoj sistem. Za to ima jasnu i nedvosmislenu podršku rukovodstva RFM.
Da bi Makedonija došla do svog cilja, na tom putu, morali bi da plaču, hipotetički rečeno, domaćin, Španija ili Slovenija. To je ono što je realno. Nekako, ne verujem da će Valero Rivera plakati posle osmine finala, makar mu se na tom putu našao i tim sveta. Sa druge strane, sudar dva Ex-Yu tima u eliminacijama,vrlo je moguć. Boris Denić je vratio ovu generaciju slovenačkih rukometaša na onaj put iz Saragose i Barselone od pre dve godine, iako je negde na pola puta, sve delovalo izgubljeno. Dobra berba slovenačke rukometne škole se nastavlja. Konkurencija na nekim pozicijama je fantastična. Kada čovek pogleda spisak na kome nema mesta za mlađeg Skubeta i Zarabeca, gde je Špiler drugo levo krilo, a Šoštarič tek treće desno,ne može a da ne bude zaintrigiran, mogućnostima takvog sastava. Da je Borut Mačkovšek nastavio igrački razvoj kakav mu je bio planiran u prethodne dve sezone, govorili bismo o timu koji bi polagao puno pravo da brani ono svoje četvrto mesto iz San Đordija. Tu je sada Cehte, opet neko, po kome bi mogli da se sećamo Katara. Slovenci bi, po svoj prilici, trebali da igraju lepršavo u napadu, krvavo u odbrani, uz jedan standard na golu, na kome se po kvaitetu prvi, drugi i treći golman ponajmanje razlikuju od svih selekcija. Lepršavo i krvavo, zvuči efektno, ali nije ni više od zagonetke. Veliki je raspon od maksimuma i minimum tima Borisa Denića.
Slagao bih kada bih za kraj izbacio floskulu da temperatura raste svakim danom. U Dohi je ona na 25, pašće koji stepen do prvenstva, ali svejedno, Balkanu će biti dovoljno vruće u januaru…
