Rukomet se suočava sa godinama izazova i stalnog pozicioniranja na globalnom sportskom tržištu. U svetu koji se neprestano menja, naš sport ne može ostati unutar postavljenih granica bez stalnog preispitivanja onoga što bi moglo biti bolje. Neka od pitanja koja zanima javnost rukometa upućena su predsedniku Evropske rukometne federacije, Mihaelu Videreru, koji je podelio svoja razmišljanja o budućnosti našeg sporta u ekskluzivnom intervjuu za Handball-Planet.com.
EHF Konferencija o takmičenjima u muškom rukometu biće održana u Beču 9. i 10. aprila. Koji su razlozi za njeno organizovanje i šta očekujete od nje?
- Od 1994. godine organizujemo aktivnosti na nivou nacionalnih timova i klubova. Naša prva Liga šampiona imala je dve grupe sa po četiri tima, uz kvalifikacije. Tokom godina, značajno smo se razvijali paralelno sa uspostavljanjem EHF EURO 1994. u Portugalu i Nemačkoj. Korak po korak smo rasli, međutim 2008. godina označila je promenu. To je bilo vreme kada su neki timovi diskutovali o mogućnosti osnivanja lige koja bi se odvojila, a nekoliko liga razmatralo je smanjenje značaja nacionalnih timova kako bi se obezbedilo više prostora za njihova takmičenja. Kao odgovor na ove izazove, organizovali smo konferenciju o takmičenjima u kojoj su učestvovali različiti akteri: vrhunski klubovi, lige, federacije i naši ZAPOSLENI. Na kraju, naši ljudi moraju razumeti perspektive sa svih strana. Moje mišljenje je da EHF mora ostati u sredini. Glasovi sa svih strana moraju se čuti, a svaki akter treba da pruži uvid u ono što treba uraditi. Iako svi imaju validne tačke, naš zadatak je da ujedinimo te perspektive. Volim da koristim analogiju sa kuvarom: vešt kuvar sakupi različite začine i sastojke da bi napravio odlično jelo. Ako je sve dobro urađeno, svi mogu uživati. Naš zadatak je da budemo dobri kuvari, prikupljajući sve sastojke od naših aktera. Danas nismo u tako kritičnoj situaciji; EHF EURO takmičenja su se veoma dobro razvila, a ponosni smo i na događaje u mlađim kategorijama. Videli smo igrače koji prelaze u seniorske reprezentacije, a već su odigrali 100 utakmica na najvišem nivou u mlađim selekcijama, što je dovelo do porasta kvaliteta igre. Proizvodnja događaja takođe je znatno napredovala. Na primer, sećam se finala iz 2000. godine između FC Barcelone i THW Kiela, koje je bilo emitovano samo na katalonskoj televiziji, dok meč u gostima nije bio emitovan ni u Nemačkoj, a domaći meč je bio emitovan samo 20 minuta. To je izazvalo veliku raspravu. Danas obezbeđujemo pokrivanje svih utakmica putem različitih kanala u Evropi i van nje. Kriza nije razlog za ovu konferenciju o takmičenju. Mnogo više, osećamo odgovornost da gledamo u budućnost. Zato smo je nazvali “Budućnost evropskog rukometa” (European Handball Future umesto “Federacija”); želimo da diskutujemo o trenutnim razvojnim pravcima. Medijski tržište se menja, sa sve većom fragmentacijom između javnih kanala i digitalnih medija. Marketinški pejzaž se takođe razvija zbog globalnih poslovnih situacija. Ako želimo da definišemo svoju budućnost, moramo početi od nekle, i logično je da to počnemo sa našim takmičarskim sistemima.
Sigurno postoje stvari koje biste želeli da promenite tokom vašeg vremena u rukometu, ali niste uspeli. Ako biste imali čarobni štapić, šta biste prvo promenili u rukometu danas?
- Ako bih mogao, promenio bih naš uticaj evropskog rukometa na međunarodni rukomet. Trenutno, šta god da se radi u pogledu pravila i regulativa, sve to mora doći iz Evrope ili moramo implementirati stvari u koje nismo ni bili uključeni. Uticaj u budućnosti mora da raste generalno. Moramo poboljšati okruženje i identifikaciju sa navijačima, kao što se vidi u Kelnu, i za ženski rukomet u Budimpešti. Ljudi cene visoko kvalitetne događaje. Ne možemo se fokusirati samo na tehničke stvari, da li je bilo tri ili tri i po koraka, već moramo videti šta je interesantno za navijače.
Ljudi često kažu da ne možemo smatrati rukomet globalnim sportom bez ozbiljnog svakodnevnog rukometnog života na tržištima kao što su SAD i Kina. Da li postoji nešto što EHF može da uradi kao deo globalne rukometne zajednice?
- Vidim dve opcije: ili ćemo sarađivati sa IHF-om da upravljamo nečim u Kini, Indiji, Južnoj Americi, SAD-u i severnom delu Afrike, ili ako to ne budemo mogli, moramo još više ojačati naš kontinent.
Iako su različiti TOP događaji veoma dobro organizovani, čini se da je rukomet u poslednjim godinama zaglavljen između Herninga i Kelna. Da li je ovo slabost ili izazov? Koja tržišta vidite kao ona sa najvećim potencijalom za rast?
- Apsolutno ste u pravu u pogledu prostora i interesa. Postoje finansijski razlozi, ali nam takođe trebaju pune arene. Kao sport, mi patimo, za razliku od fudbala, jer dobri sportski objekti često nisu u vlasništvu rukometnih organizacija. Ova zavisnost znači da moramo da se oslonimo na različite nacije da ponude prostore za aktivnosti. Na primer, bio sam u Zagrebu na oproštajnoj ceremoniji za nekoliko igrača nakon EHF kvalifikacionog meča između Hrvatske i Češke, gde je bilo 15.000 navijača. To pokazuje da kvalitetni događaji mogu da se održe u različitim regionima Evrope.
Zadatak EHF-a je da sarađuje sa organizatorima, jer nam je njihova asistencija neophodna. Ključno je generisati interes; na primer, ljudi možda plate značajnu sumu za koncert, ali su često nerado spremni da plate i malu naknadu za gledanje vrhunskih sportova. Postoje određena tržišta koja želimo da ojačamo, a to su svakako tipična sportska tržišta kao što su Velika Britanija, Italija i Turska. Međutim, za to nam je takođe potrebna snažna saradnja Federacije i klubova. Bez njih, ne možemo stvoriti interes.
Kao EHF, mnogo ulažemo u srednje i zemlje u razvoju kako bismo im pomogli da rastu. Povećanje broja timova na EHF EURO-u na 24 tima bio je važan korak. Na primer, pre 2020. godine, nacionalni timovi poput Farskih Ostrva nisu imali skoro nikakvu šansu da se kvalifikuju; sada oni igraju važnu ulogu u evropskom rukometu. Verovatno to neće doneti mnogo prihoda na TV tržištu, ali postoje hiljade entuzijastičnih navijača koji igraju važnu ulogu u evropskom rukometu. Moramo podići više zemalja na jači takmičarski nivo kako bismo povećali ukupnu vrednost sporta.
Uprkos problemima vezanim za meč četvrtfinala EHF Kupa između Partizana i AEK-a, da li verujete da rukomet ima šansu za širenje svoje baze navijača kroz partnerstvo sa velikim sportskim/fudbalskim klubovima koji imaju milione navijača? Košarka je uspešno uspela da uključi timove i brendove iz Španije, Grčke, Turske, Srbije, Nemačke, itd.
- U pravu ste, ali voleo bih da ukratko sumiram priču o Partizanu i AEK-u u jednoj rečenici. Ovo je upravo ono što nam nije potrebno. Mislim da smo pre 20-25 godina imali više problema na tom nivou, i uspeli smo da navedemo klubove da shvate da nije u njihovom ili našem interesu da se vraćamo u prošlost. To mora imati posledice, a pravne institucije će doneti odluke o tome šta tačno treba da se desi, ali ja sam svakako za slanje jasnih signala da ne očekujemo takvo ponašanje. Ne želim to da sakrijem. Sa ligama i federacijama, u redovnom smo kontaktu sa velikim fudbalskim klubovima. Pre nekoliko godina, uspostavili smo kontakt. Ovi veliki klubovi već imaju postojeću profesionalnu strukturu, i možemo videti da je portugalski rukomet iskoristio tu prednost sa tri fudbalska kluba koja imaju rukometne timove. Ponekad moramo da živimo sa negativnim stranama toga, ali zaista je potrebno da se ljudima objasni da ovo nije pravo mesto za huliganizam.
U najbogatijoj evropskoj zemlji, Norveškoj, koja ima olimpijske šampione, desilo se da je trostruki pobednik EHF Lige šampiona, Vipers, bankrotirao, a muški projekat Kolstad suočava se sa velikim finansijskim problemima. Da li je ovo problem norveškog sportskog sistema ili ima veze sa rukometom kao proizvodom?
- Nažalost, ovo je deo razvoja koji vidimo u raznim sportovima. Vrhunski klubovi su vrlo fokusirani na svoje šanse i ambicije, a finansiranje nije utemeljeno sa tolikim iznosima. Ako mali klub izgubi malu količinu novca, to ne razbija klub, ali sa tolikim iznosima to jeste. Takođe, nacionalna federacija ima stvarne odgovornosti u vezi sa klubom; govore istim jezikom i imaju mnogo više mogućnosti da analiziraju klub. Dobijamo klubove za Ligu šampiona sredinom juna, i odmah moramo da donesemo odluku o tome ko može da igra— gotovo da nemamo vremena da procenimo likvidnost kluba. Severna Makedonija je dobar primer; postoje tri kluba na sličnom nivou, i ne znamo ko će biti prvi. Ne možemo da proverimo pozadinu u vezi sa ekonomskom situacijom. Tu postoje kulturna razumevanja i jezičke barijere, i veoma smo zavisni od nacionalnih federacija. Sigurno ćemo razviti bolji sistem kontrole, ali zajedno sa nacionalnim federacijama.
Nažalost, beach handball nije postao olimpijski sport, uprkos verovanjima da bi mogao da postane na Olimpijskim igrama u Parizu 2024. ili Los Anđelesu 2028. Odbojka je uspela da uvede svoju verziju na pesku, koja je dobro integrisana u olimpijski program. S druge strane, košarka je uspela sa verzijom 3×3. Da li je vreme da rukomet predstavi svoju „skraćenu“ verziju koja bi privukla „TikTok generaciju“? U Srbiji je prošle godine zaživela verzija 3×4…
- To je više izjava nego pitanje, i iza toga bih mogao da stanem. Kada je u pitanju timski sport, važno je reći da imamo odličnu saradnju sa drugim timskim sportovima, jer su istraživanja pokazala da su fanovi rukometa u isto vreme i fanovi drugih sportova, i nema direktne konkurencije. Čak razmenjujemo informacije. Različiti sportovi zaista imaju svoje prednosti i slabosti. Na primer, uspostavljanje rukometa u Engleskoj je previše složeno jer su tek izgradili sportske hale koje su samo 36×18 metara, pa se tu može igrati košarka i odbojka, ali mi imamo problema. Postoji nekoliko izazova u pozadini. Uopšte, duh rukometa ostaje snažan—to je zahtevan-težak sport, ali ako gledate igrače, mnogo se toga promenilo u poslednjih 20 godina. Igrači različitih nacionalnosti igraju u različitim klubovima i sreću se, i u klubovima i na nivou reprezentacije. Zbog ove mešavine imamo situaciju fer-pleja. Ljudi vole da gledaju igrače koji se bore, ali i da poštuju svoje protivnike, i to je pozitivno. Ono što smo zaista pretrpeli je to što rukomet na pesku nije postao olimpijski sport. Nažalost, to je van našeg dosega, ali moram da kažem da smo uspeli da ga uvrstimo u Evropske igre i nekoliko drugih pratećih takmičenja. Nažalost, trenutno nemamo alternativu. Ako pogledate listu tema koje će biti razmatrane na konferenciji o takmičenjima, postoji posebna sesija gde će se razmatrati različite alternativne forme sporta kako bi se na tržište donelo nešto što barem ima šanse.
Svako jutro kada se probudimo, bombardovani smo vestima iz NBA o tome koliko je puta Nikola Jokić imao „triple-double“ ili šta je LeBron James uradio u drugoj četvrtini. Kao novinar koji prati EHF Ligu šampiona već 20 godina, još uvek ne znam tačno koliko mečeva je Nikola Karabatić odigrao u ovom takmičenju ili koliko golova je Filip Jicha postigao sa sedam metara. Pre i posle svake od ovih statistika, postoji priča. To je ono što treba da angažuje ljude više, i mi zaostajemo…
– Mogle bi to biti i moje reči. Naš rad u digitalnom svetu se isplatio. Ima mnogo više klijenata koji nas prate, čitaju članke o sportistima i proveravaju statistiku. Nažalost, tok statistike je složen. Siguran sam da svi evropski sportovi nisu na istom nivou kao američki sportovi. Oni mnogo ulažu u to, a voleo bih da i mi u Evropi isto radimo. Međutim, to je dug put—ne samo tehnički, već i logistički zahtevno. Moramo da nastavimo da radimo na tome.
Nezvanično se šuška da će muška EHF Liga šampiona biti proširena na 24 kluba. Kako vidite budućnost najboljeg klupskog rukometnog proizvoda?
– Ova inicijativa za proširenje dolazi sa strane EHF-a. Najbolji klubovi žele da igraju međusobno, dok manji klubovi kažu da nemaju šanse da se razvijaju ako ne igraju protiv najboljih. To je tipična situacija. Jedan od glavnih razloga za organizovanje konferencije o takmičenju je da se stvori platforma gde ljudi mogu da diskutuju i slušaju jedni druge. Nemoguće je da neko zove iz jednog ugla, a mi odgovorimo, pa da neko drugi pozove iz drugog ugla. Moramo ih okupiti, i da, proširenje muške EHF Lige šampiona je mogući prvi korak. A 13. maja ćemo imati konferenciju o takmičenju za žene, gde ćemo diskutovati o istim temama u vezi sa ženskim takmičenjima, uključujući buduće promene. Glavne teme biće takmičarski sistem za klubove, ne samo za Ligu šampiona, ali postoje trendovi za proširenje, iako to nije realno za 2025/2026. Mislim da smo u našem sportu postigli nešto što košarka još nije uspela: da uključimo klubove, ali u isto vreme da upravljamo nacionalnim timovima i ligama. Proces diskusije sa klubovima je odličan, i idemo u dobrom pravcu, nalazeći rešenja koja će svima odgovarati. Moram takođe da kažem da za ovu regiju imamo veliku odgovornost da zaštitimo različite delove Evrope. Na primer, region Balkana ima dugu tradiciju u rukometu i moramo da osiguramo da entuzijazam za sport ostane tu. Voleo bih da vidimo neki vrhunski tim iz Srbije. Još nismo stigli dotle. Imali smo komplikovane godine sa Zagrebom, a sada se vraćaju na nivo koji ima smisla za takmičenje. Slično smo se borili u Severnoj Makedoniji sa Metalurgom i Vardarom, a sada imamo novu situaciju koju moramo da prođemo. Nažalost, izgubili smo Celje—bio je to dobar klub, dobro organizovan i sjajan partner. Nadam se da će muški klub iz Slovenije ponovo biti tu. U Crnoj Gori trenutno nemamo ni jedan muški klub; Cetinje je daleko od toga. Potrebna nam je ova regija zbog interesa i kvaliteta. Moramo da zaštitimo ovu regiju, ali i druge. Naša odgovornost je da kreiramo rešenja, motivišemo ljude i guramo ih malo dalje – zaključio je Viderer.
