Iako bi Sergije Lukač, doajen novinarske profesije, a pre toga atletičar i zapravo sportski novinar, odgovor na postavljeno pitanje u komentaru ili kolumni ponudio tek u završnom pasusu, kada je već sve detaljno, pomalo zagonetno, ali dovoljno pitko, analizirao, ovo je trenutak da se odstupi od njegove škole. Odgovor na pitanje:“Da li znamo da cenimo rukometno blago“, bojim se, da je negativan.
Počinju Olimpijske igre. Sveti događaj.
Kada u petak, predveče, baš kada sunce bude zalazilo za Jelisejskim poljima i Trijumfalna kapija bude bacala senku na jedan od najčuvenijih kružnih tokova, kolovoz i aveniju „Šanzelize“ bez znaka „STOP“, kada trg Trokadero, koji se nalazi tačno preko puta Ajfela bude pun navijača, novinara, službi bezbednosti, kada pomenuta čelična građevina visine 300 metara bude zasijala najrazličitijim bojama, a očišćena reka Sena – nadamo se i ostaje da verujemo Emanuelu Makronu, predsedniku Francuske, i prvoj dami grada Pariza An Idalgo koji nas uveravaju da je tako – bude imala priliku da spori valovi zapljuskuju brodove, koji će ploviti rutu dužine šest kilometara, na kojima će se naći oko 10,500 sportista, zamislite sebe da predstavljate svoju naciju.
Pustite mašti na volju. Sanjajte. Bitno je da biste shvatili u kakvoj eri rukometa živimo. Odaberite sportsku granu i zamislite da ste deo pariske fešte, među više od 10,000 najboljih svetskih atleta. Zamislite da Vas ceo svet gleda.
Napunite bateriju telefona, jer bi trebalo slikati. Notr Dam je skoro renoviran u potpunosti. Sa vaše desne strane, nakon njega, a pre prilaska cilju i Ajfelovom tornju, ukazaće Vam se za mnoge manje popularan, ali ne i manje kulturološki značajan i važan, muzej Orsej. Ne zaboravite da, dok posmatrate sve one koji su došli Vas da gledaju, Vama da ukažu poštovanje, da pogledate i sa Vaše desne strane. Gledaćete Vi, a gledaće i Luvr Vas. I to će trajati, minut, dva, tri. Nećete stići da se osvestite, a brod koji je rezerisan za delegaciju Vaše zemlje će isploviti ispod mosta Aleksandar III, sagrađenog početkom 20. veka, koji spaja početak bulevara Šanzelize, koji ostaje sa desne strane, i palatu Invalida, možda i najčuveniju građevinu barokno-klasicističnog stila, u kojoj se nalazi Napoleonov sarkofag, ugledaćete njegovo visočanstvo – Ajfelov toranj.
Oslobodite mesta u galeriji jer ćete sretati mnoge sportiste, iako ste i Vi jedni od njih, koje ste do tada pratili samo na televiziji. Međutim, dvoje sportista svake nacije, jedna dama i jedan momak, to neće moći. Brodovi će u petak ploviti opisanom rutom, a posebno će se isticati zastave svake od 206 država.
ZASTAVA JE PRIVILEGIJA, ČAST I OBAVEZA!
Pitate se, otkud ovakav opis i priča u rukometnim stranicama? Tu je odgovor jednostavan. Broj šest! To je broj onih koji će na ovim igrama, kao rukometaši, nositi zastavu svoje zemlje. To vam je blago! To moramo ceniti!
Sa pune 44 godine, sebe mogu zamisliti u Parizu. Kroasan i kafa, nekako tradicionalno za doručak, jer bi trebalo ispoštovati ljubazne domaćine, blago negodovanje zbog gužve u saobraćaju, iako je metro linija možda i najbolje razvijena u Evropi u tom gradu, lagana šetnja od ulice Ameli do srpske ulice, koja se nalazi tek 200 metara od zelene površine koja okružuje Ajfelov toranj. Onda još jedna kafa, jer je za vino rano. Poneka napisana reč i prođe dan…
Sa pune 44 godine Katrine Lunde, legenda svetskog rukometa će nositi zastavu Norveške na otvaranju Olimpijskih igara. Mnogi smo izgubili volju da se interesujemo do kada planira da igra, jer Lunde je heroina jednog vremena i sporta. Lunde će tako u petak dodati još jednu stavku u svojoj karijeri – postaće prva predstavnica našeg sporta – računajući obe konkurencije – koja će nositi zastavu pomenute skandinavske zemlje na otvaranju Olimpijskih igara. To moramo da cenimo!
Ana Gros je 33-godišnja slovenačka rukometašica, rođena u Slovenj Gradecu, a čini se da, iako je mnogo toga postigla do 2024. sada proživljava najbolje igračke dane. Nasmejana, poliglota, a uvek predana i koncentrisana, na Olimpijske igre stigla je nakon prve osvojene Lige šampiona – san joj je ispunjen, a Ana će ponosno moći zastavu svoje zemlje da zavijori u petak uveče. Još jednom – kakva čast i privilegija, shvatate li?
Danska je zemlja koja ima malo više od pet miliona stanovnika i 124 sportista na ovim Igrama. Čast da nosi zastavu pomenute, i dalje u određivanju državnog uređenja Kraljevine, pripala je Niklasu Landinu. Možda će neko reći da je čast mogla pripasti i Hansenu, što je još jedna potvrda šta sve rukomet ima, kada možemo diskutovati o tome koji rukometaš bi mogao da nosi zastavu Danske. Karijeru će posle Pariza završiti Mikel, a reprezentativnu Niklas.
Zemlja koju će na igrama predstavljati 170 sportista Mađarska, zastavu je na čuvnaje pružila Blanki Bode-Biro, koja će u petak uveče biti na pramcu broda mađarskih sportista kao prva među jednakim članovima olimpijskog tima te zemlje.
Holandija. Ta zemlja srednje Evrope. Ta zemlja koja je 2019, u konkurenciji dama, pokorila Svet, pokazala je da to ceni – zastava ide u ruke Loi(s) Abing! Sada zamislite, naš sport, jedna devojka, koja je dobila takvu čast među još 257 sportista iz njene zemlje. Neverovatno, zar ne?!
Skormna zemlja, barem kada govorimo o sportskim uspesima, sa severa Afrike, Angola, ima svega 24 predstavnika u Parizu. Zastava? Dobro pretpostavljate, nosiće je neko ko igra rukomet – Karlos Azenaide, danas 34-godišnjakinja, kojoj će ovo biti pete Olimpijske igre.
Mogao je i Nikola Karabatić, najveći među najboljima u našem sportu, da ponese zastavu zemlje domaćina. Knjiga je spala na slovo tamošnjeg veslača, ali će i pored toga ove Olimpijske igre ostati upamćene kao one koje su nam ponudile najviše rukometaša koji će nositi zastave svojih zemalja na otvaranju.
Blago, da!
I zbog toga – cenimo momke i devojke koji su, barem jednom, predstavljali svoju zemlju na Olimpijskim igrama! A biće dana za megdana i priče o rukometnom terenu!
Za kraju ostavljam statistiku, grubu, ali bitnu. Olimpijske igre u Parizu ostaće upamćene i kao prve na kojem je 50% žena i muškaraca učesnika!
