Table of Contents
Olimpijske igre ili Olimpijada
Mnogi od nas koriste termine „Olimpijske igre“ i „Olimpijada“ kao sinonime, ali postoji suptilna, a suštinska razlika između ta dva pojma. Olimpijske igre predstavljaju konkretno sportsko takmičenje koje se etabliralo kao svojevrsni globalni sportski, društveni i kulturni spektakl bez paralele po vrsti i obimu, a koje se održava samo na svake četiri godine. S druge strane, pojam Olimpijada označava period od četiri godine između dva izdanja Olimpijskih igara u kojem svi učesnici imaju istu šansu da zauzmu učešće u sledećim. Dakle, dok su Olimpijske igre događaj, Olimpijada je vremenski okvir koji ih razdvaja, a ako su Olimpijske igre san svakog sportiste, onda je Olimpijada put koji je neophodno proći da bi se taj san i dostigao.
Razlika između puta i uspeha
U sportu, kao i u životu, postoji velika razlika između puta do uspeha i samog uspeha. Put do uspeha je neprestani proces, napor i trud koji ulažete kako biste postigli svoje ciljeve, a sam uspeh je krajnji rezultat tog puta. Mnogo puta, sportisti i pojedinci se toliko fokusiraju na ciljeve da zaboravljaju vrednost samog puta. Tako je i autor ovog teksta boraveći u Londonu, domaćinu sledećih Olimpijskih igrara, gledao u sat koji je otkucavao vreme do otvaranja Igara na Trafalgar skveru skoro tačno godinu dana pred početak Olimpijskih igara. Sat je pokazivao 368 dana i 15 sati do otvaranja Olimpijskih igara 2012. ili 4,8 svetlosnih godina iz moje perspektive. Držeći svog sina u naručju, ljut na sebe što nisam učinio dovoljno u svemu neophodnom da bi se našao na najvećoj sportskoj smortri na svetu, razmišljao sam upravo samo o tom putu, putu koji je delovao toliko nemoguć da me je istovremeno obuzelo i nezadovoljstvo i strah.
Poslednji voz zvani Olimpijada
Rukometni Savez Srbije ostvario je prvi izuzetni korak na tom putu time što je u vanserijskoj konkurenciji izborio organizaciju EHF EURO turnira u Srbiji 2012. godine, a na nama samima je bilo da se izborimo da se nađemo na olimpijskom turniru. Podarili su nam nešto sveto, a to je šansu. Put koji je mnogima, siguran sam, delovao nemoguć, ali za početak ostvarenja svakog cilja, potrebno je napraviti samo jedan korak napred u smeru ka tom cilju. Taj put kao i svaki naš put nije bio nimalo jednostavan, pun iskušenja, naizgked bezizlaznih situacija i puno srećnih momenata, ali je kada se na njega osvrnemo, bio nešto što je sigurno sve nas učinilo boljim i kompletnijim ljudima. Biti bolji od svih protivnika na tom putu, pa i od onog najopasnijeg – nas samih – nije bilo nimalo lako. Ali svi koji nisu verovali, morali su, jer život je čudan pa je početni protivnik na Evropskom prvenstvu- Poljska bio i poslednji na tom putu. Ispostavilo se da su Španci bili sjajni Srbi na jedno popodne i da su nam potvrdili plasman na Olimpijske igre. Na nama je sada bilo ostalo samo da ih doživimo.
Olimpijske igre za početnike
Sama Olimpijada, taj na prvi pogled nemogući put, ispostavilo se bio je jednostavan deo Olimpijskih igara. Olimpijske igre počele su prebrojavanjem u sobi u Alikanteu, gde se shvatilo da na Olimpijskim igrama može da nastupa samo 14 igrača. Surov podatak. Na svaki otok, bol, povredu, pa i znak premora postavljala se “samo za moje oči” oznaka. Nivo discipline, predanosti u radu i motivacija za dokazivanjem kod svakoga od nas bio je na najvišem nivou. Vreme je prošlo, spiskovi su se skratili, isplakali smo se kao deca i došlo je vreme da se preobučemo u olimpijsku opremu. Sam dolazak na Olimpijske igre mešavina su birokratije, administracije i oduševljenja na svakom koraku. Olimpijski terminal, traka za Olimpijski prevoz, Olimpijsko selo, Olimpijska menza. Toliko utisaka da sportista mora da ostane pribran i da se priseti razloga zbog kojeg je i tu, da si došao da predstavljaš svoju zemlju, svoje prijatelje i porodicu na navećoj svetskoj sportskoj smotri. Teško je ostati imun na sve ono što jesu Olimpijske igre, nešto što nema paralelu, školu ili kurs koji bi za to mogao da te pripremi. Opisati kakav je osećaj ući na stadion sa svim najboljim sportistima u tom trenutku na planeti, pred punim Olimpijskim stadionom, iza jednog Novaka Đokovića koji vijori našu srpsku zastavu ostavio bih možda nekom piscu da pokuša da prepriča, ja nisam dovoljno vičan. Ja samo mogu da napišem da nema dovoljno kvalitetnih sinonima u našem jeziku za reč zadovoljstvo kako bi se na pravi način opisao taj osećaj.
Olimpijsko selo i sve to Olimpijsko
Jednom kao učesnik 2012. godine u Londonu i jednom kao gledalac 2016. godine u Riju imao sam priliku da obiđem skoro sve Olimpijsko u te dve prilike, pa mogu sa punim pravom da posvedočim o zavodnoj magiji zvanoj Olimpiske igre. Magija zanemarivanja razlika i izjednačavanja koje samo sport može da režira. Red za kineske nudle u kojoj stoje Rajan Gigs, Usein Bolt i njegova svita i neka devojčica meni nepoznata (ispostaviće se Kejti Ledeki) i neki tamo momak koji je pre deceniju i po pendžetirao patike kako bi mogao na asfaltu BASK-a da sanja taj momenat, taj momenat kada smo svi isti, taj momenat kada Rajanu kažeš – “Molim te, idi ispred mene sramota me je da jedan Rajan Gigs čeka” – a on ti ležerno odgovori “Here we are all the same”. Ovde smo svi isti, momenat otrežnjenja. Postoji negde neko mesto gde su barem na papiru svi isti? Da svi krećemo sa iste početne pozicije sa rezultatom bez početne vrednosti i da se svi takmičimo po isitim pravilima? Deset hiljada najboljih sportista na planeti, u jednom kvartu u nekom delu planete, takmiči se da ostvari svoj dečiji san, teško je ostati ravnodušan na tako nešto.
Srpski rukometni Olimpijski san
Olimpijski dres Republike Srbije, prvi takav rukometni dres, nosili su moji prijatelji i braća sa ponosom. Opisati osećaj kakav je stajati u srpskom olimpijskom dresu ispred Darka Stanića, pored Momira Ilića, Ivana Nikčevića, Bojana Beljanskog i ostalih i gledati ih kako žive svoje snove – težak je zadatak čak i kvalitetnom piscu. Neke stvari ne mogu i ne trebaju da se opisuju. Ja samo pamtim. Pamtim miris dvorane, pogled sina sa tribina, miris Darkove cigare kada utrčava obezbeđenje jer se upalio alarm u hali, pogled Veselina Vukovića ka zastavi Srbije u Olimpijskom selu, osmeh Čuture u trenutku kada bi svi mi plakali, zvuk točkića od ruskog televizora koji je Vladica Spasojević “pozajmio” od naše braće, zagrljaj i pesmu “Hey Jude” na koju se i dalje naježim kada je čujem, Milana Babića i Vladu Radulovića koji nas čuvaju kao svoju decu, oduševljanje Vladana Jordovića svime, suze svog sina kada je shvatio da smo ispali sa Olimpijskih igara, pamtim sve i pamtiću dok sam živ. Dosanjali smo Olimpijske igre, svi mi, ali je na žalost rezultatski uspeh izostao. Ono što će ostati zabeleženo jeste da su prvi rukometni Olimpijski dresovi sa grbom Olimpijskog komiteta Srbije nosili porodična prezimena moje braće.
Sadašnjost i Pariz 2024.
Rukomet, naš sport, će doživeti kulminuaciju u Francuskoj, u domovini aktuelnih vlasnika zlatnih medalja u obe konkurencije, muškoj i ženskoj. Poduhvat koji je pošao za rukom još samo Sovjetskom Savezu, Danskoj i ne biste verovali – nekoj Jugoslaviji. Olimpijski turnir će kao i svaki do sada da bude izuzetno interesantan jer svaka utakmica je finale, a svako ima prava na po jedan kiks. Može i da se kalkuliše, može i da se tempira forma, nešto što je teško i pomisliti na drugim turnirima. MVP svega rukometnog oprostiće se od rukometa nakon Olimpijskih igara, a na vama je da popunite dalje koji je od dvojice ponuđenih – Nikola Karabatić ili Mikel Hansen. O karijerama njih dvojice može da se diskutuje jako dugo, ali ono što je bitno, a slaže se sa temom teksta, obojica su sanjali i dosanjali Olimpijski san i obojica razumeju svrhu Olimpijade i njeno ponavljanje kroz život. Jer nisu samo uspeh Olimpijske igre, uspešne Olimpijade, ti vremenski periodu između, to vreme provedeno u radu i sanjanju, to je suština. Olimpijske igre su i nagrada i izazov, a sve zavisi kako ih doživiš i kako ih na kraju pamtiš.
Srećne nam Olimpijske igre svima nama koji slavimo!
