Prošle su tri godine od kako je sa radom krenuo Balkan-Handball. Kada sam te zime, koja je donela fenomenalno Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, koje je samo nekolicina upijala preko HRT-a i DSF-a, a u Srbiji "mrkli mrak", nakon priča o nameštanjima, odlazaka igrača iz reprezentacije, debakla od Čeha, doneo odluku da devet meseci "gubljenja vremena" u formi vojnog roka, provedem, tako što ću spojiti dve ljubavi - pisanje i rukomet, zvučao sam smešno, i sebi, i drugima. Tih dana niko nije pisao o rukometu, o njemu se nije govorilo ili jeste, sa pljuvačkom i psovkom. To je bio bivši sport za Srbiju.

Još sedam dana je ostalo do početka Evropskog prvenstva u Austriji.  Kao nikada do sada, sentenca da "svi igraju rukomet" para mi uši na svim evropskim jezicima, kada krene jutarnji rukometni update svih relevantnih medija na internetu. Red rezultata pripremnih utakmica, red povreda, pa red pitanja o "osvajanju medalja" i uvek istih odgovora zavijenih u oblande pod paskom "biće teško", jesu jedan dosadan sled, koji treba preživeti i ako ćemo za pravo, umoran sam od njih. Zato je ovaj tekst vid relaksacije i pokušaj, da se nešto kaže u "gluho doba, kad se svak' svakoga boji".

Protekla EHF nedelja, prožela nas je sve do jednoga, optimizmom. Ono što se priželjkivalo, analitičnost, maksimalna posvećenost, doza profesionalizma i fanatizma, dobijena je u liku Seada Hasanefendića. Svi oni kojima je smetala škrtost u izjavama Jovice Cvetkovića, sada će morati na kondicione pripreme, kako bi zabeležili sve misli novog šefa struke. Svi koji su upućeni na reprezentaciju ili ljude oko nje, slažu se da se dosta toga promenilo. Rezultati će nam, naravno, reći na koju stranu.

Sezoni je konačno kraj. Iako se ona klupska završila pre mesec dana, reprezentativna, ona koja više zanima običan svet, na izmaku je, a tako i naše novinarske snage. Od „smrti rukometa“, toliko se toga nagomilalo za priču i analizu da je najbolje da izvučemo samo neke poente i ostavimo zaboravnoj istoriji da da sud o svemu. Prvo, istraživanje koje smo radili o posećenosti rukometnih sajtova na Webu, obradovalo je sve ljude kojima je BH na srcu i u bookmarku. Da ne kukamo više, kako nema para, sponzora i oglašivača, mogu da zaključim da onaj ko u u "zemlji seljaka na brdovitom Balkanu" radi nešto na internetu, i ne radi za novac, već za statistiku. A kada je već tako, biti 26. na svetu ili ono što bolje zvuči, sedmi sajt koji se bavi proizvodnjom rukometnih informacija na planeti, zvuči jako dobro i predstavlja veliku satisfakciju za našu malu redakciju i dokaz da je sve što smo radili tokom ovih 28 meseci, vredelo.  Zato u iščekivanju virtualnog „Ujka Sema“, hvala, pre svega mojoj porodici i "boljoj polovini" BH-a, Zoki Radojković, a zatim i svima onima koji su u ove dve godine pisali sa nama (Kristina, Aleksandra, Borjan, Darko, itd), došaptavali, bodrili kada je bilo teško, slali informacije i želeli nam dobro, verujući da radimo dobro.

Da li ste čuli, Aleks Ferguson prelazi u Čelzi!? Najbolji igrač sveta, Kristijano Ronaldo, izjavio je da želi da nastavi saradnju sa najboljim trenerom na svetu i čovekom za kojeg je vezan. U Čelziju likuju, Mančester plače, Mančester neće ni da čuje za ovakvu soluciju. Temperatura raste, štampa je puna. A onda, Fergi, sa žvakom u ustima, izjavljuje da je slabog zdravlja i da će ostatak života posvetiti svojim skupocenim škotskim konjima i porodici...kraj.

Ako je utakmica ca Celjem nagovestila, onda je partija protiv Šamberija potvrdila da se Ivano Balić „vratija“. Jedna „kokoška“, dva „njegova“ sa zemlje i par asistencija, pokazali su, ko je u stvari, Ivano Balić. Iako su ga mnogi prezreli, zamrzeli, tiho psovali sa tribina, dok se „vukao“ po terenu, pokušavajući da pomogne svojoj reprezentaciji u napadu na svetsko zlato, sada je svima pokazao, iako to ne mora više ničim da pokazuje, da je legenda ili kako sam napisao posle utakmice sa Poljacima na prošlom EP, da je – rukomet! Rukomet, baš tako. Ivano je naš Majkl Džordan, dečko koji je promenio rukomet posle ere „kolektivnih“ Šveđana i sporih Rusa.  Balić je pružio šansu i ljudima koji ništa nisu znali o rukometu da ga zavole, prezentujući svu raskoš našeg sporta na globalnom tržištu sportskog auditorijuma. I pored svih retrogradnih poteza sudijske i organizacione birokratije, koje sprečavaju razvoj rukometa, on je uspeo da nas nas ubaci u "novu brzinu"! Mali je rukometni svet, koji to ceni, a mnogo više onih, koji površno gledaju na stvari, napaljenih navijača, koji u terenu vide ratište ili zlonamernih novinara, koji bi hteli da ga izvrnu naopačke, naprave Kazanovu, kurvara ili šta već. Nikada niko rat sa medijima nije dobio, mada ga on nije ni vodio. Kada su trebali najviše da pomognu, oni su najviše odmogli. Zato Ivano, ni psihički, a ni fizički, nije bio spreman za SP, na žalost Hrvatske i rukometa. Umesto nasmejanog lica, videli smo grimase. Umesto lakoće, nervozu i gard, koji svaki čovek ima, kada oseti da su mu posle mnogo godina divljenja, zaboli nož u leđa.  

Evo nas u Zadru, tačnije u Biogradu na preporuku domaćina. Posle šest dana uspona i padova, povreda i odlazaka, ovakvih i onakvih priča, sada se tek vidi koliko je plasman u drugi krug, u stvari, uspeh. Divno nam je bilo u Poreču, u svakom pogledu. Početnu pobedu nad Egiptom, nadomestili su frustracija i neverica posle poraza od Danaca i Brazila. Uz sve to, tračalice u vezi reprezentacije, parale su uši. Odbijali smo ih sa gnušanjem, dodatno nervozni, ali su i one otišle, kada su stigle nove pobede. Kada je Mamelund promašio Kjelinga, ni u fan zoni u centru, više nije bilo tako mnogo mortus pijanih Norvežana, koji su iz noći u noć, igrali, skakali, pravili voziće i zgražavali ono nešto prisutnih Balkanaca. Mi smo preuzeli kontrolu nad svojom sudbinom i poslednja dva dana proveli, radujući se, puni adrenalina zbog novih uspeha. I kao navijaču, i kao novinaru, emocionalni sklop mi je određen poslednjim sudijskim zviždukom i brojkama na semaforu...

Vreme je. Umorni od iščekivanja. Svako odlaganje je nervoza, jer kao nikada, želimo odgovor na pitanje – Gde smo? Sa raznih strana se čuje o „dobrom osećaju“. Osećaja je bilo i biće, iz ovih naših zemalja, često preteranih i osvajačkih. Između onoga da smo uvek, kakvi god bili, najbolji na svetu i neke „realnosti“, koju još uvek ne možemo da definišemo, a možda i ne želimo, krije se istina. I za jedne i za druge, i za navijače i za skeptike, postoje razlozi za dizanje i spuštanje. Da ih ponovimo, da ih ne zaboravimo, i kada krene dobro, i kada loše startujemo. U ovakvim situacijama, emocije znaju biti kontraproduktivne...

Za devet dana će u Hrvatskoj početi Svetsko prvenstvo za rukometaše, bez sumnje, po svim aspektima, najveći spektakl u okviru jednog sporta, koji je region doživeo u svojoj istoriji. Sa njim ćemo jedino uporediti Evropsko prvenstvo u fudbalu davne 1976. godine, ali se čini, da po efektima, ni to takmičenje nije bilo ni blizu onome što su Hrvati postigli u prethodnih godinu, dve. Šest novih hala, ugostiće 24 ekipe sa svih kontinenata. Neke od njih se sa pravom mogu nazivati pravim sportskim arenama, preslikanim iz NBA života. Koliko će one pomoći da se sport, a pre svega rukomet, razviju u budućnosti, videćemo, imajući čudno pravilo i sreću da često velike zvezde dobijamo iz korova zabiti i nebrige.