Rezultat sportske ekipe je proizvod stručnog, sistematskog i upornog rada trenera i ekipe. Jedan od najbitnijih segmenata sistematskog rada, prema savremenim trendovima u rukometu je proces permanentne edukacije trenera. Kao što trenutno zaostajemo rezultatski za najuspešnijim rukometnim silama, slična je situacija i na polju edukacije trenera. 

Osvrt na profil trenera za rad sa mlađim kategorijama
 
   U mlađim kategorijama prevashodno treba da rade školovani treneri, sa relativno malom razlikom u godinama ( od 10 - 15 godina) u odnosu na uzrast koji se trenira. Specifična je danas dečija filozofija poimanja života, jer je pristup sportu drugačiji nego ranije i često je neobavezan. Nisu poželjne velike generacijske razlike. Deca ne žele barijere sa trenerom, strogost i vojnički odnos. Oni žele učitelja bliskog njima, koji razume probleme adolescenata, žele da imaju zajedničke teme za razgovor, da mogu da pričaju o kompijuterima, internetu, utakmicama Kila, Barselone, Crvene Zvezde, Partizana, reprezentacije, da idu zajedno na utakmice, da im trener dođe u školu, da bude gost na rođendanu...

   Znači, treneri pored neophodonog znanja treba da imaju veliku širinu, mentalnu, obrazovnu, sociološku i psihološku. Sve ove dimezije su promenljive i moraju se nadograđivati permanentnom edujacijom. U vrhunskim i dobro organizovanim klubovima, treneri mlađih kategorija imaju mentore, iskusnije trenere, koji ih savetuju, ukazuju im na greške i propuste,  unapređuju njihov rad.

Sistem edukacije

   Potrebno je da postoji sistem edukacije formiran od strane rukometnog saveza ili strukovne organizacije. Tada rezultati imaju strateške prednosti i šire sportske dimenzije. Ali je važan i neophodan, i Individuani rad trenera na  sopstvenom obrazovanju. Pohađanje seminara i kurseva u okruženju (Hrvatska, Slovenija, Mađarska) kao i pohađanja «Top Coaches'» seminara trebalo bi da, najuspešnijim i najperspektivnijim trenerima, finansira savez ili strukovna organizacija. Medjutim, sadašnja situacija je takva da trenerii seminare plaćaju iz sopstvenih izvora finansiranja jer  klubovi često nemaju ili neće da snose troškove njihove obuke u cilju usavršavanja. Pri tome plate trenera su male i bez obezbedjenog socijalnog i zdravstvenog osiguranja što je destimulativno na ulaganje u svoje dalje obrazovanje. Zbog toga jedino ostaje da se krene napred, sistematskim edukacionim procesom koji treba da organizuje savez ili strukovna organizacija.

Iskustva iz okruženja

   U Srbiji mora da se krene sa permanentnom edukacijom i obukom kadrova prvenstveno za mlađe uzraste. Ali ne kao do sada, dva puta godišnje po tri sata (kada se dobijaju licence).  Krajnje je vreme da počnemo da gradimo kuću od temelja. Mišljenja sam da su nam neophodniji seminari na kojima će se obrađivati problematika rada sa mlađim kategorijama, od seminara visoke edukacije, kakav je bio nedavni seminar u Nišu na kome je predavac bio, selektor svetskih i olimpijskih šampiona, Klod Onesta. Uzmimo samo kao pozitivan primer praksu udruženja trenera u Hrvatskoj. Oni početkom svake godine organizuju četvorodnevni seminar (neophodan za godišnju licencu) na kome se obradi 15-20 tema koje obuhvataju problematiku rada sa svim uzrastnim kategorijama – od najmlađih pa do vrhunskih igrača, gde su predavači najeminentniji hrvatski i svetski stručnjaci. Višestruka je korist takvih seminara. Pored teoretskih i praktičnih predavanja, treneri u slobodnom vremenu u neformalnoj i prijateljskoj atmosferi, razmenjuju svoja iskustva gde se neretko čuje dosta zanimljivih i u praksi primenjivih stvari. Lično sam više puta prisustvovao takvim seminarima i mišljenja sam da je i kod nas neophodno da trenerska organizacija krene tim putem. Pri tome bi jednodnevni seminari, poput nedavnih u Nišu i Beogradu, trebalo da budu fakultativni, a na koje će sigurno masovno dolaziti svi treneri koji imaju svest o neophodnosti permanentne edukacije.

Pojedini faktori koji utiču na edukaciju trenera

Proces permanentne edukacije trenera je u direktnoj vezi sa stanjem sporta , u konkretnom slučaju rukometa, u jednoj zemlji. Generalno to stanje zavisi od mnogo faktora, a izdvojiću najbitnije:

- ekonomski potencijal zemlje
- standard stanovništva i sportista
- kvalitet i organizacija granskog saveza
- tradicija u sportu
- kvalitet lige i nižih nivoa takmičenja
- kvalitet trenerskog, profesionalnog i stručnog kadra

Uticaj navedenih faktora, kao i drugih koje nisam spomenuo, nije linearan. Podloga za rezultate u savremenom sportu su novac i uslovi za rad, na koje se logično nadograđuje kvalitetan stručni rad. Mi mnogo toga nemamo u potrebnim količinama. Možemo da se pouzdamo u dugu tradiciju. Ali ona je prolazna kategorija. Možemo se osloniti na fenomen prirodnih, mentalnih i fizičkih predispozicija našeg naroda, ali to ne obezbeđuje kontinuitet u rezultatima. Radne karakteristike nam nisu ni urođena, ni izgrađena karakteristika. Poboljšanje materijalnih uslova u rukometu bi mnogo pomoglo, ali to samo od sebe ne bi razrešilo probleme. Kako onda da se obezbedi kvalitet i kontinuitet u radu sa mlađim kategorijama i kasnije njihovo sazrevanje za vrhunski sport konstantnom uzlaznom putanjom? Na postavljena ozbiljna pitanja se traže veoma ozbiljni odgovori, koje treba da koncipira cela rukometna struka. Možda bi trebalo, bez sujete, konsultovati Saveze i stručnjake iz naših trenutno uspešnijih sportova - odbojke, košarke, vaterpola, kako oni edukuju svoje trenere....

Nikola Maksimović
Trener RK Novi Beograd